Textual description of firstImageUrl

Миодраг Павловић | НА ГРОБУ ПРИЈАТЕЉА



После толико година могу ли да поновим опело
седећи на клупи, ја, џин међу шљунком, острво праха;
где је та граница што дели твоје и моје тело,
да ли већ растеш, да л путујеш к језгру, или ми сијаш
са истока где је гробље ти својим оком што се гради
у јутарњу тврђаву неба, обећану земљу од стакла?
Има ли места за звуке кад ми у башти лобање клијаш
ван годишњих доба, без битне даљине неопходне нади?

Чему да се надам, то би ми већ могао укратко рећи,
да л се и доле нешто руши, да ли се историја пени,
какве је боје опасност оном ко се зове земља?
Можда је плава као небо ил тишти као камен већи
или је црвена ко сазрела бомба како изгледа мени,
има ли уопште разлике међу нама осим у мемли
коју дишемо свак на своја врата? Све што ти кажем,
зар не, чује се ко обичан шапат са горњег спрата.

Помислим некад да си се доле сакрио у лађи
и да стога у твом животу више новости нема,
сем ако те бура коју костима чујем не љуља.
А тако те видим: забринут, сиромах, и све млађи
ко да те потмуле бриге овога света троше.
По дану већ знам да си оквир свему ко венац планина
у коме мислим и ходим, у коме живот куља,
но мени тесан, и теби? Обојица смо жељни већих даљина.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана