slike pesnika

Миодраг Павловић – НА ГРОБУ ПРИЈАТЕЉА



miodrag-pavlovicПосле толико година могу ли да поновим опело
седећи на клупи, ја, џин међу шљунком, острво праха;
где је та граница што дели твоје и моје тело,
да ли већ растеш, да л путујеш к језгру, или ми сијаш
са истока где је гробље ти својим оком што се гради
у јутарњу тврђаву неба, обећану земљу од стакла?
Има ли места за звуке кад ми у башти лобање клијаш
ван годишњих доба, без битне даљине неопходне нади?

Чему да се надам, то би ми већ могао укратко рећи,
да л се и доле нешто руши, да ли се историја пени,
какве је боје опасност оном ко се зове земља?
Можда је плава као небо ил тишти као камен већи
или је црвена ко сазрела бомба како изгледа мени,
има ли уопште разлике међу нама осим у мемли
коју дишемо свак на своја врата? Све што ти кажем,
зар не, чује се ко обичан шапат са горњег спрата.

Помислим некад да си се доле сакрио у лађи
и да стога у твом животу више новости нема,
сем ако те бура коју костима чујем не љуља.
А тако те видим: забринут, сиромах, и све млађи
ко да те потмуле бриге овога света троше.
По дану већ знам да си оквир свему ко венац планина
у коме мислим и ходим, у коме живот куља,
но мени тесан, и теби? Обојица смо жељни већих даљина.



Можда вас и ово занима

Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта