XIVИз ноћи пуне чемпресовог страха,
из ноћи с тамним лимуном у мрежи,
из ноћи, у јасноћи, зјапи рака,
из ноћи, о поноћи, утва бежи
Са невиних поља бије устока:
дижу косе брегови, шкрипе шарке,
спада с горе лист, клизи мрена с ока,
крила бела – гле – туку о катарке
Делтом круже ласте Час у часу бди
Мраз у стаклу Беле ли се лабуди
Свањује ли или свуноћ јутро би
Као да су мноме зраке хроптале
У буђењу злом, у звезданој студи
огрануле булке са сна опале
