Шарена, жива, субота је кристал :
уз зверку звер је, женица уз мужа,
уз крда стада. – Љубави, не издај,
подгаји чин ми, пламен умних ружа,
да радост творбе, кружну и дубоку,
разгранам, пљуском, суботи по боку.
Шарена, жива, субота је кристал,
у којем крепко колевка се зиба,
а плач јој множи „господар од риба“,
умножен син ми. – Суботице, листај
у савршенству! Камен не огреби,
у хлеб нарасти. – Док се молим Себи
шарена , жива, субота је кристал.
II
У загрљај ми, Косиоче, крени.
Кроз грмље, папрат и са рогом бруса,
похрли стубу, источнику – Жени,
да млеком бљузне жбунаст честар буса.
Не трезни крик ми, уставе разглоби,
у румен трбух пун ми Месец здроби.
У загрљај ми, Косиоче, крени..
За плаву несвест залазе ми чула
док слушам цику косовог славуја.
У златну стогу раж ми тела здени
да будем поље орошено, збрано,
са зрном Чеда – што је Богом дано.
У загрљај ми, Косиоче, крени.
III
Ти облик мој си далек садржај ми.
О Ткаљо лепа с разбојем у стасу,
у шумно ткање сва времена сткај ми.
Отвори булку, ливадо у расту,
над „прса кругла“ , лица „черте фине“
да проспем иње с мождане мутнине.
Ти облик мој си далек садржај ми,
вретено ласте, које у ме спреде,
с планине бедра, мирис јечма, креде.
Расточи, Ткаљо, узбуђења нар ми –
да с Твојих спојки пијем босиоке
и сланог уља капљице и локве.
Ти облик мој си далек садржај ми.
IV
Калопер душом одишу ми чувства
свељубав ја сам, истих жудњи, кућа,
од једне фруле створим жубор фрулства –
а снага моја чинодејствујућа ;
„У плодном крају старога незнања“.
Калопер душом одишу ми чувства.
Звоници срца што би да занеме –
јер нигде нема да истече време
кад исток – чаши порумени уста.
(Да не деси се да ми крвна свила
„Процвили страшном песмом без мотива“?)
Калопер душом одишу ми чувства.
V
У светој тузи хлапе жуч и оцат,
а плима хвата алој, смирну, миро :
у сусрет Сину кренуо је Отац
да Два се ритма сједине у било,
да дигну камен Голуб кад затутњи,
да згасе очи погребу и смутњи.
У светој тузи хлапе жуч и оцат.
Док грабеж – руљи злоба чорбу брља,
злочинац пева, лихвар руке трља,
фарисеј ћути – радује се подлац.
Под совом Сунца царује тескоба,
а исток жижи лампом с празног гроба.
У светој тузи хлапе жуч и оцат.
VI
У слепих пчела мрачно кошничиште
поведен свет је, лишен милосрђа,
а лажне блеске, што у бесу вриште,
до нокта зглођу паук, губар, рђа.
У печат бола док се грб уплете,
још једном грани, бивши сунцокрете!
У слепих пчела мрачно кошничиште
глухота сукне, обруши се мукло.
О прозор вида разапне се сукно,
те с душе вивци као да запиште :
„У једно све је вукла нека жудба“,
а то је била катастрофе журба –
У слепих пчела мрачно кошничиште.
