Textual description of firstImageUrl

Милош Ђорић | ОСТРВО МРТВИХ I




Мирише тужно шимшир усамљен
обалом пустом крај мора сиња,
у облацима напуклим тиња
убоги месец, сушта светиња.
Душа се моли:
О, уља немам,
месече бледи, у дупље црне
давно усахлих очију твојих,
да наспем и да просветлиш
сјајем новим, иконо небесна!
И да обасјаш
острво само, мртво и јадно,
изгрбљено из мора сиња
кô голи врх подморске планине,
кô корњача под кором чијом
одвратно, мрачно и љигаво
чудовиште пипке извлачи
и црне барке себи привлачи,
да прими мртве... жалосне жртве,
душо исконска!

О кад смо дошли у час проклети!
Небо се покри плаштаницама,
тугом безмерном зашуме море:
на голом стењу, пресамићени
свирепим болом патње смирајне,
плач Матере Божје слушамо...



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана