нико ми није однео,
да љубим, тужну моћ.
Раширим руке, али не у зоре
него у море и ноћ.
Осмехом улазим, стиго ма куд,
у тужне и болне јаве.
Кад волим, мени и греси свуд
небеса плету,
око радосно погнуте главе.
Остављам болним осмехом сан,
да прође, и оде, и мре.
Љубав је пут бескрајан
на ком је дозвољено све.
Не жалим ни тебе ни себе ја,
и смешим се на даљине.
Умор ми само у очима сја,
и све што иштем од тебе
то је: часак-два
тишине, тишине.
