Ноћ по мени преорава сећањаРалом задире дубоко у време
На површ избаци к`о испод грања -
Неникле клице што личе на семе.
Без мисли и без речи у простору
Без слика, ван светлости и прозора
Само се беспућа тишином ору
И само ноћ беласа - без одора.
Пусти да ноћ заспи у мом оку и
Чежњу безнадну усахлу од глади.
Крај извора засталог у свом току
Нека се тмином проломе сви јади.
Нека зов славуја песмом блуди
Док ноћ у мени дрхти - жеже груди.
