Милена Ћировић | НЕДОУМИЦА

Недостаје ми ветар
И сјај одбеглог сунца
У смирају дана.

И киша под прозором
Твојим да отпева
Најљубавнију серенаду.

Ех, да ми је на длан
Утиснути
Белег твога лика.

Зар варка беше
Пољубац сутона и
Дрхтаве ноћи?

Можда ми не постојимо,
Само смо се небу
Учинили блиски.