Крајишници — о, ваша страхота!
Мене носи божанска помама,
Зла судбина вашега живота.
У детињству нисам много знао,
А немир је био много већи —
Несвесно сам на вас подсећао
И хтео се баш тога одрећи.
Сад зрачите као драге гатке,
Као вино и хлеб свакодневни,
Ваше муке — о, како су слатке,
Како светле и пристају мени.
Прве речи које изговарам
Саздане су од вашега лика.
Ја не градим, ја звучно разарам,
Ја сам ропац после вашег крика.
Вас ће бити и над мојим гробом,
Вас ће бити кад ми звезде зађу,
Кад, напокон, рашчистим са собом —
По вама ће моћи да ме нађу.
