И одједном сам схватио:
постоје речи без усана.
И веровање без даха.
То је некакав изазов онога што је испред нас,
као да те зачикују да нешто нећеш успети,
а ти пробаш и успеш.
Замисли да си сова и дужност ти је да жмуриш
и да се бојиш светлости.
А ти се чврсто зарекнеш и хипнотишеш сунце.
Објашњавањем ствари,
одузимамо им нешто од оне лепе чаролије,
од оног златастог омота,
испод којег се крију толика чудесна
значења свега што изгледа исто.
Речи су искраћале. И изношене. И крпљене.
Мерено од пре времена и много после времена,
остаје само смисао као чудо свих чуђења.
постоје речи без усана.
И веровање без даха.
То је некакав изазов онога што је испред нас,
као да те зачикују да нешто нећеш успети,
а ти пробаш и успеш.
Замисли да си сова и дужност ти је да жмуриш
и да се бојиш светлости.
А ти се чврсто зарекнеш и хипнотишеш сунце.
Објашњавањем ствари,
одузимамо им нешто од оне лепе чаролије,
од оног златастог омота,
испод којег се крију толика чудесна
значења свега што изгледа исто.
Речи су искраћале. И изношене. И крпљене.
Мерено од пре времена и много после времена,
остаје само смисао као чудо свих чуђења.
