Textual description of firstImageUrl

Мика Антић‎ | ПОСЛЕДЊА БАЈКА



Ушуњам се у твој јастук
као тишина перја,
као тршаве шишке вечери
мирисаве од лишћа,
од месечине на пешчаним обалама,
од увеле свежине октобра,
- баш тако се ушуњам
и слушам,
слушам шта сањаш.

Никоме нећу казати.
Али хоћу да знаш:
чуо сам,
чуо сам све што сањаш,
јер друго ништа и не знам
само се у снове разумем,
као што се каубоји разумеју у ласо,
као што се твој тата разуме у политику,
као што се највећи фудбалер разуме
у своју велику утакмицу,
- тако се и ја само у снове разумем.

У снове због којих, кад се пробудимо,
гледамо некуд високо,
високо,
и растемо,
растемо,
продужујемо се кроз рукаве и ногавице,
растемо,
продужујемо се кроз очи и срце
као путеви,
као пруге,
као невидљиве шаре птичјег лета,
далеко,
далеко,
без Аладинових лампи,
без чизама од седам миља,
ошамућени од бајке која се зове детињство.

Ушуњам се у твој јастук
да не знаш,
ушуњам се као умор од јурњаве по шумрацима,
покривам те целу ноћ,
а пре но што се пробудиш
оставим ти на рукама топлим од сна,
на трепавицама и руменим образима
мали смотуљак јутра,
јер друго ништа и не знам,
само се у јутро разумем
и разносим га као млекарице млеко,
као пекари кифле,
као поштари писма
великом белом кочијом
која - нећу да ти кажем како се зове,
али сама ћеш се сетити.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана