Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Мика Антић‎ | ПОСЛЕДЊА БАЈКА



Ушуњам се у твој јастук
као тишина перја,
као тршаве шишке вечери
мирисаве од лишћа,
од месечине на пешчаним обалама,
од увеле свежине октобра,
- баш тако се ушуњам
и слушам,
слушам шта сањаш.

Никоме нећу казати.
Али хоћу да знаш:
чуо сам,
чуо сам све што сањаш,
јер друго ништа и не знам
само се у снове разумем,
као што се каубоји разумеју у ласо,
као што се твој тата разуме у политику,
као што се највећи фудбалер разуме
у своју велику утакмицу,
- тако се и ја само у снове разумем.

У снове због којих, кад се пробудимо,
гледамо некуд високо,
високо,
и растемо,
растемо,
продужујемо се кроз рукаве и ногавице,
растемо,
продужујемо се кроз очи и срце
као путеви,
као пруге,
као невидљиве шаре птичјег лета,
далеко,
далеко,
без Аладинових лампи,
без чизама од седам миља,
ошамућени од бајке која се зове детињство.

Ушуњам се у твој јастук
да не знаш,
ушуњам се као умор од јурњаве по шумрацима,
покривам те целу ноћ,
а пре но што се пробудиш
оставим ти на рукама топлим од сна,
на трепавицама и руменим образима
мали смотуљак јутра,
јер друго ништа и не знам,
само се у јутро разумем
и разносим га као млекарице млеко,
као пекари кифле,
као поштари писма
великом белом кочијом
која - нећу да ти кажем како се зове,
али сама ћеш се сетити.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта