Он станује у последњој улици у великој каменој кући.
Његов тата је џамбас коме су у једној тучи
Одсекли пола увета и два прста.
Овај тужни дечак зове се Крста Пепо
Од мајке Лизе и оца Хохохонда.
Па лепо.
И шта онда?
Зар не видите: дечак је погружен, као цар
Кога су прогнали из домовине, тако свирепо ...
— Е, ту лежи цела ствар,
То јест, ту је оно што није лепо.
Џон Хохохонд изнад свега воли да се напије,
Касно у ноћ се враћа, пуца у небо, виче.
Кад дође пред кућу — извали пола капије,
А престрашени Пепо задрхти као птиче.
Мама Лиза га сачека на прагу, тужна као ружа
У јесен, са нежним лицем Ђоконде,
Скине му блатњаве чизме, целог га разоружа,
И тихо запита: „Докле, о Џоне Хохохонде?”
А Хохохонд се мршти, ко да из земље чупа
дебеле сонде,
И никад не каже
Ни „довде”
Ни „донде”.
Код других није тако. Свуд лепше сунце грије,
У свим другим кућама боље се живети може.
Ено, Џим Хухухинд виски уопште не пије,
Има дућан препун седларске коже,
Своје синове мази и никада их не бије.
Живот Крсте Пепе зато је препун бола...
Сам, у каменој кући, он не зна за другарство.
Гледајте га: личи на цара без престола
Коме су варвари отели дечје царство.