И јутрос ишетао на снег где се светлост ко сребро точи.
Сунце блешти по дрвећу, по целом белом свету,
Млечни зимски зраци заслепљују му очи.
Размишља дечак о сунцу као о лепој причи,
Која се дуго преноси и кроз сећања множи;
На мангупску фуруну сунце личи,
Стално гори, а нико га не ложи.
Џон Хохохонд је отишао на вашар коња, у правцу Џорџије.
Мама, поред прозора, плете и нешто певуши ...
Уопште, кад је Џон на путу, све је чистије и радосније,
И мирно, ко рубље на конопцу које се поспано суши.
У врту, грана грану од снега, нежно, брише.
А двориште је тако светло и бело...
И све му некако чудно, свеже мирише,
Онако... онако... као тек сашивено одело.
