Једна баба у марами насред Саве скочила.
Ја се питам: вид очињи да ли вара ме?
Ено жене, насред Саве, ено мараме!
Стари, млади, деде, бабе, богати, сиромаси:
Кад је врело, свак би главу да у води покваси!
Па се баца у загрљај Сави, Морави
И на глави покривало тад заборави ...
У бабе је повезача красна, прикладна,
И зато се не одваја од ње никада ...
Црвена, по рубу бела, с плавим шарама
Посред Саве, ко застава, вијори се марама!
А ја гледам, са обале, гледам, па ми је
Цео живот данас лепши због те шамије.
Свак се носи по свом хиру, укусу и хобију,
А вода нас, све заједно, носи у недођију.
