И сунце лено пошло према крову неба,
Рекла мама Цици: „Иди полагано
Код Мите пекара, купи нам хлеба...
Ближи се ручак,
Одмакô далеко дан,
Цврчи цврчак,
Сунце корача кроз стан,
Сваки час се мршти мамино лице:
— Нема ни хлеба, ни Цице!
Не може мама више мирно да послује по кући.
Оставила је поквашен веш, млаз по поду кривуда;
Мршти се и крши руке, уздишући,
И погледа кроз прозор, незнано куда...
Нема хлеба, нема Цице,
Па како да човек не изгуби живце!
А лепо јој је рекла: „Пожури, није далеко;
Пази на трамвај, окрени се на све стране;
Данас немој куповати млеко —
Имамо превише хране.”
И док јој је намештала на хаљиници брош,
Додала је још:
„Чика-Мити прво кажи: Добар дан.
Сачекај у реду,
Немој се провлачити између жена.
Пред тезгом, реци: Молим хлеб, печен и слан;
А кад ти га да, ти кажи: Довиђења.”
Све јој је објаснила, по реду.
Добро памти своје речи јутрос изговорене.
Не стоји ваљда још у реду?
Све пекаре су одавно затворене...
А ето, ни од корова нема Цице,
Па како да човек не изгуби живце!
Можда се оклизнула, па пала...
Можда је заборавила да Мити каже: Хвала.
...Можда та ни хлеба купити није знала!
А шта ако ју је нека рђава жена украла?!
У неко црно доба, на крају улице,
Плану боја познате хаљинице:
— Ево Цице!
И мама, која је очајавала све док је зној не проби,
Стално измишљајући непознате кривце,
Брзо се размаха по спаваћој соби
И покупи све изгубљене живце...
„Забога, Цицо, где си досад била?
Ниси се ваљда у црној земљи крила?
Брже би дошла из седмогодишњег рата...
— Четири сата. Молим те, четири сата!
Цица трепће, у чуду се чуди,
Трепће и њена хаљиница, плава па бела;
Што су ти чудне маме, и људи:
— Овај прекор она није предвидела.
Четири сата? Каква четири сата!
Оно јесте, стајала је једно време поред пута,
Док су се дечаци-рвачи хватали око врата,
И то је трајало — па... једно четири минута.
