Марина Богдановић | ДРУГИ ДАН

Дуго си у храстовој шаци
Лежала сведена на своје гнездо

Док лишће је
Попут наборане коже
Прекривало зачето семе под ребром

Од жеђи
И небо се распукне
А како ти да не отвориш рану

Да крилом птице свет уђе
У податно плодном
Другом дану