Толико тиха и још тиша да је не опази ни слух лишћа
Док му је опеклине покривала облозима
И крошње умивене спустише смех на моје лице
И гранолике руке све до облака су понеле
Мене земљу с небом сједињену
Сад склопљених очију пливам
Океаном који чула опнира
Јер тела су без њих
Разрешена
Као вода
У кружењу без обличја
