У њему живота до самог краја,
Прозора отвореног ноћу,
Кô ахат месечевог сјаја,
Цврчка што бесано гуди
Виолончелом свежину милу,
И срећу ван сваке студи,
Јер за њу треба тако мало – случајно.
Сећаш ли се шушкања јежева,
На стази мирисе лишћа,
У зраку сунца песму црвендаћа,
На печуркама капљице кише;
Сећаш ли се свега што нема више,
Свих речи – ћутања сваког,
И тог пева богатог, јаког
Кад се пут неба винула шева.
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
