Заборављени човече ти руски,
И ви у бразди сивих поља ражи:
Дигните се до небесне плавети.
Речи су људске у вама застале,
Одјеци гласова сасвим изгубили,
Али за покајање никад није касно
Док горке сузе у грлу вам стоје.
Израстите попут стабла храста:
У корену томе ћути руска глава;
Вредна и јака – а кô бреза нежна,
Што из сваког зла је увек се враћала.
И чувајте све пољуљано и танко;
Да са наших поља до звезда израсте,
Почиваће преци мирно, поносито –
Кад пред веком сваким јуност храбро стане.
• С руског препевао Анђелко Заблаћански
