У спомен мојим предедовима, ратницима из прошлих ратова: – Мосину Григорију Иљичу, Смирнову Алексеју Ивановичу, Назарчук Кирилу Леонтјевичу, Соломко Панасу Николајевичу.Четворица прадедова
Мојих ишли су у рат –
За мир, со, коре хлебова,
Да јарма спасу врат.
Децу и жене остављали
И праг родне куће,
А они одлазили
На фронт – у свануће.
У револуцији Григорије
Уз Чапајева је стао.
И знао да туга лаж није,
Белогардејце кад је нападао,
Јер више пута сам је
И три пута са четом,
На голом стењу уцвале макове
Слушао како се ломе.
Заједно са љиљановим цветом
И ужасним шапатом,
Биља у диму и шаши
Како то наши нису наши.
Видео је орање у пламену,
Тихе ноћи у невиду,
Звезду с капе како пада –
И небо на њиве бриду.
А четрдесет прве – позван је опет.
На вис Пулковски,
Да брани Русију и цео свет,
Али челик га стиже у пољу трски.
Рањен, али кремен камен је он.
На Волгу, стићи мора у село родно,
Да мртав падне пред свој дом,
Оплакан од свих неутешно.
Писма војникова,
Соколи од папира,
Летеле су.
Те крилате наде,
Горчина из рова
У ватри док ветар свира
И руби мећаву.
То писмо сунце дира,
Сахрану глуву – тугу јецаву –
– Он вратио се није.
Мало старији од двадесетог века,
Мој прадеда Алексеј
С пушком и песмом
На фронт ишао је
Кад је почео Први светски рат –
И са осамнаест лета знао је:
Саботере бомба чека,
Кад у нереду стазе до пакла,
Колчаков коњаник ти је
Непријатељ а не брат,
А удар узенгије,
Удовичин црни шал од крепа –
Судбина проклета.
A четрдесет прве – командант батаљона –
С крилатом траком на реверу;
Рањене је на својим плећима
Из огња вадио – за идеала веру,
Док сва плачна је васиона
Кроз псовке све делила с њима,
Залеђен поглед у ражи –
Кад мртав небом мир свој тражи.
Двадесет и други јун,
Година четрдесет прва – сива и црна.
Фашистичка слина СССР је напала.
Један фронт – сећање једно,
Кирил је донео издалека – поноса пун!
Дан кад су од две хиљде – двојица остала,
Сваки с осећањем победника
Под кишом митрљеских метака –
Кирил је за храброст одликован:
Орденом - Застава Црвена,
Јер велика сила дошла је непозвана!
Хиљаде тела – један хлеб –
И роса кад с вечери заблиста,
А на њихова забринута чела
Падне лаванде мирис, тамјан
У ноћи тамној као малине,
Јер рат је неправда цела,
Јер фашисти су нечисте силе.
Кад смо победили – нисмо знали,
Али знали смо – победа је наша.
Прашина је пала на пут слезове боје
Кад је Панас отишо на бојиште –
Преломне четрдесет треће.
Наместио је капу – Верујте у речи моје –
Вратићу се.
Минер у рату с мало среће
Кад небом кружи кô смрт гавран.
Бог ће сачува породице
Да остану угашене свеће.
...Памтим поље где се ни трава
Са земљом саставила није,
А зимзеленика крвава
На дну оџака кô гар да је;
И крхотине баш свуда.
Нема ни командира чете,
Незнаних војника, колико је туда
Расејаних, без раке, пољем лете?
...Све се заборави – ране и трње,
Легло смрти, бомбе, разорне гранате,
Али сећању не поткресах крила,
Јер време није над свему сила
И не може све да нам украде.
Албуме и слике гледам старе:
Словенске очи боје цикорије –
Твоје, мој прадеда Григорије.
Главу си дао за свет правде и реда
Ти – Алексеј, мој прадеда.
А заслуге са иконостаса,
Сијају, мог прадеде Панаса.
Подвиг што потомцима даде,
Јунаштво Кирила, мог прадеде.
У Црвену књигу Рата
Заувек сте уписани –
Син, муж или тата,
Сви наши корени.
Душе се шире кô ждралова крила –
Панаса, Григорија, Алексеја, Кирила...
Ви сте влатови росни пали, спомен мој –
Кирил, Панас, Григорије и Алексеј.
Од беде и зла – војнички светли спас –
Григорије, Алексеј, Кирил, Панас.
Хвала за победу, част светске историје –
Вама – Алексеје, Кирило, Панасе, Григорије!
● С руског препевао Анђелко Заблаћански
