Река – сладострашће, расплинута у слини.
Одбацивши рубље до последњег листића,
паркови се срамно стеру у јунској врућини.
Изађох на трг,
крај осветљен густо
паде ми на главу, ко риђа перика.
И плаше се људи – из мојих се уста
копрцају ноге несвареног крика.
Али осудити ме неће и неће дићи грају
ко пророку пред ноге ставиће до цвета цвет.
Сви ти, разваљених носева знају:
ја – њихов сам поет.
Као крчма плаши ме ваш страшни суд!
Мене ће јединог кроз горуће здање
проститутке понети ко светињу свуд
и Богу показати као оправдање.
И Бог ће над књигом мојом да пусти сузе!
То нису речи, већ грчеви – гомила збита;
и небом потрчаће, под мишку их узев,
знацима својим, задихан, да их чита.
• Превео Бора Ћосић
