Textual description of firstImageUrl

Владимир Мајаковски | ПА ИПАК



Улица се провалила ко ноћ сифилистика.
Река - сладострашће, расплинута у слини.
Одбацивши рубље до последњег листића,
паркови се срамно стеру у јунској врућини.

Изађох на трг,
крај осветљен густо
паде ми на главу ко риђа перика.
И плаше се људи - из мојих се уста
копрцају ноге несвареног крика.

Али осудити ме неће и неће дићи грају
ко пророку пред ноге ставиће до цвета цвет.
Сви ти разваљених носева знају, ја њихов сам поет.

Ко крчма плаши ме ваш страшни суд!
Мене ће јединог кроз горуће здање
проститутке понети ко светињу свуд
и Богу показати као оправдање.

И Бог ће над књигом мојом да пусти сузе!
То нису речи, већ грчеви - гомила збита‚!
И небом потрчаће, под мишку их узев,
знацима својим, задихан, да их чита.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана