Соба је –
глава у паклу пуном буке.
Иза тог прозора,
сетих се први пут
лудачки миловах твоје руке.
А сада седиш, срце железно, туђе,
Још је дан –
тераш ме уз осмех, можда лукав.
У тамном ходнику никако да уђе
дрхтајем сломљена рука у рукав.
Поћи ћу,
бесциљно, до бестрага.
Дивљи,
избезумљен,
очајан, јадан.
Не треба
тако
моја драга,
растанимо се одмах сада.
Па, ипак,
моја љубав –
тешко бреме за те
на теби стоји,
ма куд побегла тајно.
Дај, последњим криком својим
да горчину увреда истерамо.
Бука ознојених до умора,
што спас нађе у влатима раже.
Без твоје љубави
ја
немам мора,
волим те стиховима – не помаже.
Да се одмори - и слон се спрема,
легне у песак, врели, истински.
Без твоје љубави
ја
сунца немам,
а не знам где си, не знам с ким си.
-----------------------------------------
Да сам те крунисао
заборавићеш сутра,
и то да ми душа страда од љубавних брига,
а немирних дана карневал мутан
просуће странице мојих књига.
