сунчеве златне зраке,
из даљина се плавих лију
јутарње росе влаге.
По дугим, меким ширинама равним
магла се танка вуче
а по селима заспалим ‒ малим
шумор тајновито хуче.
Шумори ‒ у срце тугу точи
за црне земље робља,
шумори тајно за мртва поља
за села и градове ‒ гробља.
Ех, ове дуге ширине равне!
Ех, сви ови јади пусти!
Сурови угарци, мртви и тамни
сломљене маслине гране.
По њима зној се људски пуши
и тело крваво цвили
у њима никада радости нема
а сунца радосног има!
Сва ова росна и влажна јутра
у грудима тињајућ копне,
копне и као бура поју
и као огањ жаре.
