Textual description of firstImageUrl

Коста Рацин | БАЛАДА О СТОПИ

Ослушни ‒ прислони уво да било дана ‒
ох, чујеш ли, чујеш ли тај проклети тутањ мукли?
Данима и данима, по ноћима дугим, све исти ‒
гребе и шишти и рије и копа у свести.
По млеку дана из крпа новина
из плетера листова књига ‒
чујеш је, чујеш! ‒
језиво тапка
клинцима поткована стопа.
Све ближе и ближе, све више и више
претећи и страшније тапка,
дршћући хуком челичних птица
изнад кровова града.
И стрепиш већ ‒ ломи, крха, разара
и гњечи и пробија ребра!
У ноћи кроз дебеле воде мрака
кроз сену сна ‒ опет копка…
Далеко негде пали растопљено гвожђе,
далеко негде блиста растопљена мед ‒
фабрике и дању и ноћу тутње,
фабрике топове и тенкове лију,
фабрике фостен, гранате шрапнел ‒
одједном ‒ кроз дим,
кроз прасак, панику и бег
изручују на град…
А стопа иде даље и тапка
кроз локве крви гази и шљапка,
кроз лешеве цврчи, кроз месо и гној
и крвава и гнојава гази ти на врат,
и крвава и гнојава притиска ти мир
кроз јаву, кроз сан
у јутро, у дан.

Ослушни , прислони уво на било дана ‒
Ох, чујеш ли, чујеш ли њен проклети тутањ мукли?



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des