а могу ли да измере.
наш духан, нашу муку,
наш слани зној!
Од ране зоре у јутрима летњим
до касно доба у вечери зимске
он гладно пије тугу нашу
и зној и крв и снагу сву.
Жут ‒ жутим прави наша лица бледа
и жуту нам гошћу у груди носи.
У јутра росна, у праскозорја свежа
погнути по пољима радним
замишљени ми га беремо.
Лист по лист кидај,
лист по лист нижи,
лист по лист преврћи, притишћи,
лист по лист њежно и тужно ређај
и на дуге ниске од капљица зноја
и наде с клетвом и зеленим јадом,
с погледом тврдим у очима мутним
по крхким листовима, жутим ко злато
причу горку о животу клетом
нанижи безгласну а тако јасну.
Та не знаш ли?
Дође ли дан да се он мери ‒
мере му нема, у грудима дуби
а да не стане и дна не нађе
не туга већ клетва, и у очима мутним
и против воље сама се диже
олуја.
Кантар односи лишће златно
а у грудима љуто таласи бесне
од жуте муке ‒ жутог дувана
и жутог зноја са руку наших!