Textual description of firstImageUrl

Коста Рацин | БЕРАЧИ ДУВАНА



На кантару хладном тучем да га мјере,
а могу ли да измере.
наш духан, нашу муку,
наш слани зној!

Од ране зоре у јутрима летњим
до касно доба у вечери зимске
он гладно пије тугу нашу
и зној и крв и снагу сву.
Жут ‒ жутим прави наша лица бледа
и жуту нам гошћу у груди носи.

У јутра росна, у праскозорја свежа
погнути по пољима радним
замишљени ми га беремо.
Лист по лист кидај,
лист по лист нижи,
лист по лист преврћи, притишћи,
лист по лист њежно и тужно ређај
и на дуге ниске од капљица зноја
и наде с клетвом и зеленим јадом,
с погледом тврдим у очима мутним
по крхким листовима, жутим ко злато
причу горку о животу клетом
нанижи безгласну а тако јасну.
Та не знаш ли?

Дође ли дан да се он мери ‒
мере му нема, у грудимаа дуби
а да не стане и дна не нађе
не туга већ клетва, и у очима мутним
и против воље сама се диже
олуја.

Кантар односи лишће златно
а у грудима љуто таласи бесне
од жуте муке ‒ жутог дувана
и жутог зноја са руку наших!



Најбољи песници и најлепша поезија. Најчитаније песме. Љубавна поезија. Српска поезија. Француска поезија. Руска поезија. Немачка поезија. Светска поезија. Поезија о животу.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана