– То му је рекла.
Чувај га, и сећај ме се, сећај.
Нек буде тамо где нећеш моћи да га заборавиш.
Стави ме негде близу, где време више не тече.
Онда се стално враћај успоменама.
И сама ноћ је само високи, тамни цвет.
Још му је рекла да ноћ дубоко памти,
Пошто је сваки цвет некаква успомена
А ноћ се склапа
Као танани, тамни цвет.
Хоћу да ме налазиш као што ноћ све налази.
Тако је она себе размеравала.
Чувај ме као што ноћ све чува,
Јер је у мени, дубоко, ноћ.
Пут је тамница, коб.
Пут заробљава оне који су само од пути.
А ваздух прича,
Ваздух, ватра и пена;
Нејаки су и неухватљиви ти гласови
Сем кад се сећају
Трептаја изгубљених звезда,
Руку што се машају месечевог колача
Хајде да попричамо о томе натенане,
Ставимо златасте дугмиће,
Будимо поносни што се заједно поносимо и заједно гневимо.
Не заборављајући да велика самоћа,
Саздана од пролазних тренутака,
Лебди у времену.
Сачувала сам све велике тренутке.
Круже они у мени, круже.
