Шеталицу сату задржавам,
Јурим, бежим, ка' очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
"Не, не сме умрети!"
Вичем Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ни отуда нема ми одјека...
Вичем себи: Зар јој немаш лека?...
Идем, станем, ка' очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
"Не сме нам умрети!"
Идем, станем, па ми клоне глава
Над колевком где нам чедо спава.
Чедо с' буди, па ме гледа немо;
Гледамо се, па се заплачемо;
Па и њему, ка' очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
"Не сме нам умрети!"
