А што више с отим боље,
И дуката пуста злата,
Да те пуно задовоље!
Ал' ја видим једног старца,
У дубини даљних дана,
Седа коса, борно чело,
Прошлост му је пуна рана.
На штапићу иде, клеца,
Јад га тишти, јад големи;
За њим трче мала деца,
Он их моли: Опрост'те ми!
Очи су му пуне суза,
Речи су му пуне јада,
Он се сећа доба снаге,
Он се сећа доба млада.
Он се сећа доба рада,
Што га грешно, подло страти,
Што се више никад, никад,
Никад, - не поврати.
Обилази цркве, порте,
Гробља стара, гробља нова,
Иште сенка опроштења
Од пепела, од гробова.
Куд год иде, злато даје,
За листове неке старе,
Дркћућом руком их дере,
Очи су му разажаре.
"Мила децо, мили Срби,
Ох, идите путем правим, –
Младост моју, клетву моју,
Не могу да заборавим!"
