Гледам твоје крупне очи заљубљене, Где сја ватра — ко зна — грешна или света.
Свеједно љубиш ли другог или мене:
Ти љубиш невино као цвет што цвета.
Љубав би ти моја била заточење,
У твом безграничном, граница и мета;
Таква, вечна жено, кроз живот и мрење
У слави инстинкта ти си само света.
Ти си сат од којег небо зарумени,
Символ већи него бол људски што грца;
И ти си божанству ближа него мени:
Више закон света, него закон срца.
