Textual description of firstImageUrl

Јован Дучић |‎ НАПОР


Када ме замори равнодушно, бедно
Време, у часима безбојним и сивим,
Рађа ми се жеља: ја бих да доживим
Или срећу или несрећу, свеједно.

И та тамна жеља негде у дну груди
Расте, ко поплава какве мрачне сене.
И свакога јутра будна је пре мене;
И често загреје, и често застуди.

У души засветли ... које је то доба?
Зора или вече? Плам што је заблист'о;
Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!
А мени се чини тако једно исто.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des