Само твоје очи, мирне као тмина,
Оне су гледале и слушале мене;
Мој бол на твом уху певаше тишина.
Каква химна срца, та реч неречена!
Та реч што не позна беспућа и блудње!
Кад тишина збори место нас, реч њена
Има сву чистоту сна и болне жудње.
Та блага музика љубави што ћути,
Има мир молитве у дубини духа:
Никада се речју лажи не помути,
Нит се глас порочни дирне нашег слуха.
Идеја у неми камен увајана;
Вера сва у сузи што неће да капи;
Та заклетва што је у незнан час дана;
И највиши закон бола који вапи.
