Textual description of firstImageUrl

Јован Дучић | DE PROFUNDIS



Ти утеху чекаш. Не, утехе нема;
Што утехом зову, зови заборавом:
Јад истински дубок никад не задрема.

Растрзана тако међу сном и јавом,
Гледајући како непомично бдије
Тај Анђ'о Страдања над тужном ти главом,

Ти желиш и чекаш. И не знаш да није
Ни сад испијена та чемерна чаша,
И свирепи отров једне ироније;

И да ће нас вечно страшна прошлост наша
У немирне ноћи да тргне и сети,
Као звекет ланца старог робијаша.

Сурови ће дани доћи и узети
Сваки по свој део од срца што бунца,
Што жели, што моли; а ти ћеш се пети,

Пети непрекидно до кобног врхунца,
Голом стопом, бледа, смрзла дете,
Пружајући руке и вапијућ: Сунца!

И тако ти дани без среће и мете,
Односећ свој део страдања и суза,
Као гаврани ће крај нас да пролете,

И не покидавши ни једну од уза
Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји
За нама и гледа на нас кô Медуза.

Голом стопом, бледа, смрзла дете,
Пружајући руке и вапијућ: Сунца!

И тако ти дани без среће и мете,
Односећ свој део страдања и суза,
Као гаврани ће крај нас да пролете,

И не покидавши ни једну од уза
Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји
За нама и гледа на нас кô Медуза.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана