Што утехом зову, зови заборавом:
Јад истински дубок никад не задрема.
Растрзана тако међу сном и јавом,
Гледајући како непомично бдије
Тај Анђ'о Страдања над тужном ти главом,
Ти желиш и чекаш. И не знаш да није
Ни сад испијена та чемерна чаша,
И свирепи отров једне ироније;
И да ће нас вечно страшна прошлост наша
У немирне ноћи да тргне и сети,
Као звекет ланца старог робијаша.
Сурови ће дани доћи и узети
Сваки по свој део од срца што бунца,
Што жели, што моли; а ти ћеш се пети,
Пети непрекидно до кобног врхунца,
Голом стопом, бледа, смрзла дете,
Пружајући руке и вапијућ: Сунца!
И тако ти дани без среће и мете,
Односећ свој део страдања и суза,
Као гаврани ће крај нас да пролете,
И не покидавши ни једну од уза
Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји
За нама и гледа на нас кô Медуза.
Голом стопом, бледа, смрзла дете,
Пружајући руке и вапијућ: Сунца!
И тако ти дани без среће и мете,
Односећ свој део страдања и суза,
Као гаврани ће крај нас да пролете,
И не покидавши ни једну од уза
Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји
За нама и гледа на нас кô Медуза.
