Textual description of firstImageUrl

Јосиф Бродски | ДВА СОНЕТА



I
Велики Хектор пао је од стреле.
Његова душа плови тавним водама,
жбунови шуште, гасну облаци,
у даљи мрмор плача Андромахе.

У тужно вече сада Ајакс
кроз поток бистар до колена лута,
а живот вре из несклопљена ока
ка Хектору и топла вода

до прса сеже, али мрак већ плави
бездани глед кроз таласе и шипраг,
и вода му је поново до паса,

а мач гломазни, матицом понесен,
пред њиме плови
и Ајакса за собом води.

II
Обитавасмо опет покрај драге,
и облаци још плове изнад нас,
и Везув данашњи ко пре клопара,
и слеже се прашина на сокаке,

и слушаш звекет сокачких стакала.
И нас ће једном затрпати пеп'о.
И ето волео бих у тај час
да ти у предграђе трамвајем дођем,

да уђем у твој дом,
и стотине година потом
дође ли одред да откопа град,

тако бих волео да нађе тад
у твоме вечном загрљају мене,
под слојем новог пепела и праха.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des