Велики Хектор пао је од стреле.
Његова душа плови тавним водама,
жбунови шуште, гасну облаци,
у даљи мрмор плача Андромахе.
У тужно вече сада Ајакс
кроз поток бистар до колена лута,
а живот вре из несклопљена ока
ка Хектору и топла вода
до прса сеже, али мрак већ плави
бездани глед кроз таласе и шипраг,
и вода му је поново до паса,
а мач гломазни, матицом понесен,
пред њиме плови
и Ајакса за собом води.
II
Обитавасмо опет покрај драге,
и облаци још плове изнад нас,
и Везув данашњи ко пре клопара,
и слеже се прашина на сокаке,
и слушаш звекет сокачких стакала.
И нас ће једном затрпати пеп'о.
И ето волео бих у тај час
да ти у предграђе трамвајем дођем,
да уђем у твој дом,
и стотине година потом
дође ли одред да откопа град,
тако бих волео да нађе тад
у твоме вечном загрљају мене,
под слојем новог пепела и праха.