видим твоје воћњаке у цвету.
О бехари снежни,
некад сте ко бели лептири у лету
слетали на моје расплетене косе.
Је л' Поцерје воћно
да л' и сада ветри крунице ти носе
на Младости чела?
Где је, где је она раскрсница бела
куд пролеће оде?
Раскошни воћњаци моји белоцветни
где су они дани када бесмо сретни...
Куд детињства оде свих Снова и Безмерје,
ти ћеш можда знати зелено Поцерје...
И у снима чујем како ветар њише
твоје беле круне,
како танко трепте ко сребрне струне
и из њих се тад извија драга стара мелодија:
— Ти наше си негдашње дете
ми те још једини знамо,
и иза шума, река, исто те чекамо,
као некад давно,
да бехаре беле лаки ветри носе
и завеју твоје болове и косе...
