Биографија
Јелена Спиридоновић Савић, песникиња и прозни писац, рођена је у Шапцу, 11. јануара 1890. године, у угледној лекарској породици, од оца Михаила и мајке Олге. Уз родитеље Олгу и Михаила, Јеленаа је расла као срећно дете, окружена љубављу и пажњом. Основну школу и Гимназију завршила је у родном Шапцу 1906. године, а потом је добила врхунско образовање на француском колеџу у Трсту, да би студије филозофије наставила у Бечу, Њујорку и Милану.
Јелена Спиридоновић се удала за инжењера Владислава Савића (1873–1957), заговорника социјалистичких идеја и оснивача Социјалистичке странке Србије, 1903. године. Студирао је политехнику у Цириху, Паризу и Лондону, течно говорио пет страних језика и био специфична и висеструко ангажована личност ондашње Србије. Као инжењер, радио је на подизању електрана (Лесковац) и трасирању пруга (Кавказ); био је стални дописник Руског слова, лондонског Дејли телеграфа, миланског Коријере дела сера и француског Еко де Пари; као новинар или политичар боравио је у Русији, Лондону, Њујорку, Бечу, Минхену и Трсту; бавио се публицистиком, преводилаштвом, научним и књижевним радом (писао је романе и драме).
Као песникиња Јелена Спиридоновић огласила се први пут 1919. године збирком песама Са уских стаза, која је посвећена пролећу, буђењу еротских страсти и жудњи за бескрајем. Уследио је лирско-епски спев Пергаменти, који је објављен 1923. године и који, као сваки еп, има своју причу. Монах Стратоник, тражећи лека својој несаници и страховима проналази преводи пергаменте писане српско-словенским језиком, руком раба божјег Растка, најмлађег Немањиног сина, у монаштву названог Сава. Ковчег са пергаментима Стратоник је пронашао у пепелу Манастира Св. Симеона, који су Турци запалили 1814. године, због Хаџи-Проданове буне. Са згаришта манастира, ђак Јероним, брат Пајсије и предани Стратоник, "носе три светиње нађене у пепелу: пергаменте, кандило и икону". За њен еп Пергаменти (1923), Јован Дучић је говорио да је једна од најлепших књига на српском језику после Првог светског рата, једно је од најумнијих и најлирскијих славословља Св. Сави.
Пергаменте је, 1927. године, на италијански превео Умберто Урбани, са опсежним предговором Франческа Бабудрија. Поезију Јеле Спиридоновић Савић Бабудри доживљава као интимни конфликт људског духа који је "створен јачином емоција и снагом воље да се досегне безгранично." Њена поезија је савршена спрега уметности и филозофије.
Песничка збирка Вечите тежње објављена је 1926. године, са предговором Јована Дучића: "... Јела Спиридоновић се одваја садржином од свих млађих, чак и најбољих... Ја волим њену религиозну и дубоку инспирацију... Пут ове песникиње није завршен. Ја верујем да ће он бити широк, и пун изненађења." Оно што је замерао млађима — слободан стих, развученост и вербализам, Јели није приписивао као ману.
Године 1939. објављене су Јелине песме Јесење мелодије и прозно дело. Збирка песама Јесење мелодије подељена је у шест целина: За миле мог срца, Песников календар, Ка светлости, Цветови на ветру, Песме паганске и Минијатуре. Једина широка и самилосна душа за сваког је нашла места: за тихе и бледе уседелице, монахе у уским ћелијама, луталице по дугачким путевима, храбре морнаре...
Последња у низу, у несрећно ратно време, 1944. године, објављена је књига есеја Сусрети. Изашла је у издању Српске књижевне задруге, на чијем челу је за време рата био тада већ времешни књижевник Светислав Стефановић који је новембра 1944. године, у ослобођеном Београду, стрељан као издајник. Годину дана касније Комесарска управа, на челу са Ђуром Гавелом, објавила је извештај Српска књижевна задруга под окупацијом, у коме је њен рад окарактерисан као "недостојан, неродољубив, издајнички". У извештају, на листи хонорара примљених од Српске књижевне задруге, међу 54 имена аутора, нашло се и име Јеле Спиридоновић-Савић. Данас више није од значаја што су на списку, између осталих, била и имена Симе Пандуровића, Тодора Манојловића, Десанке Максимовић... Било како било, глас Јеле Спиридоновић-Савић је утихнуло. Несхваћена, скрајнута и заборављена, окренула се прошлости и имагинацији.
Сусрети су, заправо, претежно предавања која је Јела, тридесет година, држала на Коларчевом народном универзитету у Београду: Религиозно осећање и садашњица (1930), Реквијем песнику Рилкеу (1938), Франси Зам, Исидора Секулић, Гетеов пут ка светлости (1932), Трагика Ничеа (1934), Десанка Максимовић (1933), Фра Анђелико (1934) и Значај унутрашњег живота за развој личности (1935).
Остала су дела у рукопису, необјављена, која се данас чувају Међуопштинском историјском архиву у Шапцу: песме Немањићи (1941), поема Дневник песника луталице (1942), бајке Између сна и јаве (1943), есеји Сусрети II (1946), Приповетке II (1949), опаске Прах с лептирових крила (1950) и роман Записи праведног Илије (1954).
Јела је била активан члан међународног Пен клуба у предратном периоду, а после Великог рата и члан Друштва књижевника Србије.
Она је углавном заборављена песникиња. Између два светска рата хваљена од домаће и иностране критике и превођена на неколико страних језика, а од 1945. године у немилости је комунистичког режима, који јој, због објављивања Сусрета одузима право гласа.
Јелена Спиридоновић Савић је умрла септембра 1974. године у Београду.
