Не ко државника умног ил прелата,
с палицом у руци, силног и у моћи,
но као великог и љубљеног брата,
што звезданим сребром сија нам у ноћи.
Не што од мрамора зида катедрале,
да будућност име Немањића знаде,
но онај, што ноћи горети му знале,
борећ се с Немиром тешким душе младе.
Волим Те кад жудан високог си Лета
ал неуким крилон полетела тића.
Ја приклањам главу испред Лика света
али крвљу волим Растка Немањића,
што у миру слути, где Нечујно зове,
у ћелији трпи, ал... и снева Снове.