И голубље небо домовине драге,
И сањиве шуме, и широко море,
И вечери сјетне, божанске и благе.
Далеко, далеко, бескрајно далеко
Оно топло сунце што ми живот даде,
И с њиме све што је ужасно и дивно –
Мој дух и срце, сву срећу и јаде...
Ах, у мом је срцу много сјете, много!
Ћутим, кô кад слушам бôни пљусак кише,
Да спомени давни буде се у души
И у срцу нешто јеца све то више...
