Ирена Бодић – ЋУД | Поезија суштине

Ирена Бодић – ЋУД

Модри се небо
Месечина капље
Густа
Ноћ се спушта
Тиха, пуста
Искре небеске
Злате се у тмини

Срмом ткају вео планини

Крикну птица белоглава, прелете
Цика жртве с месечином се стопи
Тишину попи
И опи
Све стазе скривене
И мене и мене.

Ирена Бодић

Можда вас и ово занима

Прича месеца

Петар Кочић – ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ

Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима.
Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези.

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави.

Види више

Ирена Бодић – ЋУД

Цитат дана

Прича месеца

Поезија суштине

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Поезија суштине