Textual description of firstImageUrl

Енеа Хотић | ЗАГРЉАЈ



Јутрос ме милују
крошње дрвећа.
Мојим погледом.

Загледана у раширене
лиснате руке,
барице неба видим
и пожелим да "шљапкам"
у њима!
И смијем се свима,
баш свима, дјечије.

Но, мисли тегови пријете!

Не гледа ли душа оком,
не слуша ли ухом?
Да ли се може вољети
неко откривеним боком
и бескрајним небеским сводом?

Може!

Вољећу Те јутром,
грлићу Те крилима ласта
што лете на југ.
Тражићу Те небом
и летјећу невидљива
сводом над том
зеленкастом
ријечном водом.

Нећеш ме видјети,
јер крошње ће ме сакрити!

Тако је боље.

Ако Ти се учини да
се смјешкаш док
у облак гледаш,
знаћеш да сам то ја.
Твоја.

Није тако страшно!
Јер знаћеш да сам ту
сваки пут кад погледаш
у неку трепераву звијезду
златну.

Огрнућу Те звијездама
као медаљама добијеним
у биткама једног изгубљеног
рата.
И затворићу своја врата.
Заувијек.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана