крошње дрвећа.
Мојим погледом.
Загледана у раширене
лиснате руке,
барице неба видим
и пожелим да "шљапкам"
у њима!
И смијем се свима,
баш свима, дјечије.
Но, мисли тегови пријете!
Не гледа ли душа оком,
не слуша ли ухом?
Да ли се може вољети
неко откривеним боком
и бескрајним небеским сводом?
Може!
Вољећу Те јутром,
грлићу Те крилима ласта
што лете на југ.
Тражићу Те небом
и летјећу невидљива
сводом над том
зеленкастом
ријечном водом.
Нећеш ме видјети,
јер крошње ће ме сакрити!
Тако је боље.
Ако Ти се учини да
се смјешкаш док
у облак гледаш,
знаћеш да сам то ја.
Твоја.
Није тако страшно!
Јер знаћеш да сам ту
сваки пут кад погледаш
у неку трепераву звијезду
златну.
Огрнућу Те звијездама
као медаљама добијеним
у биткама једног изгубљеног
рата.
И затворићу своја врата.
Заувијек.
