И кад магла покрије
моје снове.
И кад стварност ова
кишовита
слети на моје кровове.
Моја вјера се храни
и од Тебе се брани
Твојим оком,
мојим боком откривеним
и сненим...
Моја жеља да вјерујем
је јача од Тебе.
Толико јака да се
не бојим мрака
кроз дане који долазе
и пролазе,
без Тебе...
И сваки пут кад лажеш,
умре дио мене.
Кроз бјеличасто поље душе моје
тужни свирци крену.
Сјетном пјесмом ме прену
из сна... о Теби.
Тада ме топла утроба
кревета прими као
давно изгубљено чедо.
Шћућурена тако,
и даље ти вјерујем.
И кријем Те...
