поглед бих ти дотакла
очима збуњеног детета
до дна раја и пакла
тајног ти бескраја.
Неприметно бих завирила
кроз одшкринута врата
твог незнаног, далеког свемира.
Путевима од блата и злата
кренула до врха његовог немира
на прстима газећи по стаклу бола
док не стигнем до звезданих кола
тамо где снови руше зидове јаве.
И слушала с тобом таласање траве
шапутање мајског цвећа
шум топлине лета у гранама дрвећа
док зима све јаче стеже
уморно срце света.
Ако ти не смета
била бих твоја стена
кад ударе таласи судбине
спокој бурног ти дана
јутарњи зрак сред ноћне тмине
близина што спаја недосежне даљине.
Пусти да будем твоја снага
када ти тело клоне
пружена рука за спас
када нада тоне
у мушкости твојој слаба жена
твој корак у боља времена.
Ако ти не смета
чедност бих ти била
у ватри разблудности
блуд у додиру невиности
разум кад срце те вара
закон срца кад разум спутава
истина кад те сумња искушава.
Ако ти не смета
буди ми вера у невери палог света
доказ постојања љубави у људима
песма што се љубоморно скрива
и она што се даје свима.
