Textual description of firstImageUrl

Енеа Хотић | ПУТ



Као кад у сну
пропадам,
тако се ја
осјећам
кад од Тебе
идем.
Чак се и
не осврнем.
Чак и
не заплачем.
Као да ће и
најмањи покрет
главе или
сузе моје
учинити да
чаролија престане
и нестане нас двоје.
Зато, идем напријед.
Пратим своје кораке,
уморне, тешке.
Мисли узнемирене
Тобом као
природан
слијед.
А знам да је
узалуд све.
Као кад ријека
иде мору,
као кад живот
урезује бору.
Као кад сунце
залази за гору.
Све ће се то десити!
Можда смо се и
ми, овакви, већ десили
и за боље нећемо знати.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана