За тренут. Само неколико речи
Измењасмо ми — речи прве, круте,
С чекањем да се коб међ нас испречи.
Али у нашим срцима, где још не
Цветаше љубав, сијаше се једно
Предосећање; док падаху трошне
Ограде срца, топло, тихо, чедно.
... Данас, међ нама бедем предрасуда.
Поштујмо их! (Јер има, тако, ствари
Које наш понос одбија без суда.)
И збогом нек нас тугом не зажари.
Па ипак... ја бих тако силно хтео
Да, милујући твоје меке косе,
Са нежним усхићењем причам цео
Сан о животу, сав од сјајне росе.
И, кроз пољупце честе као киша,
Да слушам како веје, као мана,
Сребрна песма, све блеђа и тиша,
Твог гласа, као оног снежног дана...
