а то није она самоћа племенита
у којој дишем и повремено мислим на тебе
о њој сам изустио неке лепе речи,
а ова чамотиња,
то је болест која не сме да се лечи,
јер нараста.
Ја од тебе очекујем
чашу воде кад буде потребе за то,
и да кажеш својој деци:
– Не стидим се својих греха
што сам себи дозволила
да га сретнем тако касно
јер да сам га срела касније
било би касно за све нас.
