Опет пролеће, после једне зиме;И васкрсава Земља, хладна, гола.
Затим, смрт опет завладаће свиме;
Па опет Живот, бујан, млад, без бола.
И тако вечно. Кроз простор времена
Вијуга једна узвишена пруга,
Час златна а час мрачна – траг свих мена
Прастаре Земље кроз столећа дуга.
Тако ја падам, подсечени кедар
Кад ме напусти победничка вера.
Затим се дижем, бодар, свеж и ведар.
Па опет пораз, упркос свих мера...
И мене није стид што тако бива.
Али кад дође час последњи и кад,
Са тихом сетом пожутелих њива,
Са стазе вечне, завршене никад
Погледам у безмерно Непознато,
Где задње етапе разлива се злато
И лебди свију загонетки ћивот,
О! зажалићу што мој жедан живот,
Који чека неке непресушне слапе
(Вај! залуд), није пао, лишен јада,
Уз лаган оквир те дивне етапе,
Где се неће да лута и да пада.
(Из књиге Златни даси, Крагујевац, 1912)
