та тешка туга, болна,
претећа,
та немоћ
која ме гледа клонуло,
потонуло
из бездана.
Боли ме тај осмех
уморно заборављен на Твојим уснама,
тај грч што ме за душу уједа,
тај немир у Твојим прстима непослушним,
што Те одаје
кроз трзаје.
Ех, кад бих могла љубављу да Те исцелим,
па да Те поведем у бескрај кô дете,
спокојно,
безазлено.
Када бих могла да Ти развејем
те облаке досадне што те смућују,
ту копрену да Ти стргнем са очију,
па да се погледамо
једном,
онако
истински.
