и увиру све наше реке,
где се сусрећу историјске међе, народи и стазе,
ко неми сведок ужаса из рата мрачи се гротло јаме Голубинке.
Тамо где од страдања спознаје занеми крик,
а бол засече и згрчи дроб,
где и камен има мученички лик,
а забранише и таблу и путоказ и спомен и гроб...
Тамо где је крвљу покропљен сваки српски праг,
крвљу невиних жртава усташког безумља,
да нам се заметну стопе, затре сваки траг
и угуши свако зрно Православља...
Тамо, баш тамо где реч злочин тек је бледа сенка
паклених страхота,
из моштију мученика
проклијава семе новога живота.
Тамо где у једно слише се камен и кост,
па опет васкрсава вера, побеђује Бог,
где ниједан мрак није довољно црн да утрне светлост,
где љубав и доброта пишу епилог.
Тамо су Пребиловци.
