Ал нисам само земља, само трава,
Јер књига та, што држиш је у руци,
Само је дио мене који спава.
И ко је чита у живот је буди.
Пробуди ме, и бит ћу твоја јава.
Ја немам више прољећа и љета,
Јесени немам, нити зима.
Сироти мртвац ја сам, који у се
Ништа од свијета не може да прима.
И што од свијетлог оста ми живота,
У загрљају остало је рима.
Пред смрћу ја се скрих (колико могох)
У стихове. У мраку сам их ково,
Ал затвориш ли за њих своје срце,
Они су само сјен и мртво слово.
Отвори га, и ја ћу у те пријећи
Ко бујна ријека у корито ново.
Још који часак хтио бих да живим
У грудима ти. Све своје љепоте
Ја ћу ти дати. Све мисли. Све снове,
Све што ми вријеме немилосно оте,
Све заносе, све љубави, све наде,
Све успомене - о мртви животе!
Поврати ме у моје старе дане!
Ја хоћу свјетла! Сунца које злати
Све чег се такне. Ја топлине хоћу
И обзорја, мој друже непознати.
И заноса! и звијезда којих нема
У мојој ноћи. Њих ми, драги, врати.
Ко око свјетла лептирице ноћне
Око живота тужаљке ми круже.
Помози ми да дигнем своје вјеђе,
Да руке ми се у чезнућу пруже.
Ја хоћу бити млад, ја хоћу љубит,
И бити љубљен, мој незнани друже!
Сав живот мој у твојој сад је руци.
Пробуди ме! Проживјет ћемо оба
Све моје стихом задржане сате,
Све сачуване сне из давног доба.
Пред вратима живота ја сам просјак.
Чуј моје куцање! Мој глас из гроба!
