Опет тутње
бескрајне кише
по Никшићу,
и опет старе
црне слутње,
и опет
– сам си,
Николићу.
И опет нека
писма дуга,
очајна писма
– без адресе,
а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен.
А шта ако
просвирам
тај метак
кроз ово чело
невесело,
а онда почне
све
испочетка:
живот,
страдања,
па опет
– чело.
А шта ако
нема заборава,
ако је то
само
вјечна игра круга?
А шта ако
тамо
испод трава
боли ова
иста
људска туга?
