Textual description of firstImageUrl

Весна Парун | КАД БИ СЕ МОГЛО ОТПУТОВАТИ



Кад би се могло отпутовати, кад би се могло сјести на коња
и отићи заувијек, или неку стару лађу
преварити да нас одведе из града,
пријатељ би оставио пријатеља, мати би оставила дјецу.
Куће би се распукле од суза оних који остају
планине би зазелениле од пјесме оних који одлазе.

Па не знам с киме бих хтјела ишчекати зору 
са онима који плачу, или са онима што пјевају.
Јер који плачу полако ће се утјешити
а који пјевају уморит ће се пјесме.

Ја никад не бих отпутовала ни на коњу ни на лађи 
јер су ми и онако већ далеко сви које хтједох задржати близу.
Јер немам од кога да бјежим. И зато јер се плашим повратка.

Али кад би се могло отићи заувијек, и заиста отићи с пјесмом 
мислим да бих се растајала дуго од мјеста на којима сам плакала.
И никад не бих заборавила оне који су због мене, бар једном
били мало радосни и праштали ми насмијешени.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана