Да знате тада како ми је било~
Тај часак никад, никад не бих дао
Ни за што! Тад ми не би било жао
Нада мном да је смрт развила крило.
Полетех к Вама, моја лепа вило,
То исто вече; ујутру сам стао
Пред Вас, и тада мало нисам пао -
Да знате само како ми је било,
Кад спазих Ваше таласасте груди:
И ледни пламци и пламене студи
Кроз крв ми сташе струјат’, и ја седох...
Говорили смо и тад врло дуго
И ја сам доста брбљао све друго,
Само не оно што Вам рећи хтедох.